Свега пола сата пошто је Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана 24. марта 1999. године објавио да су напади почели,у Београду су се тог истог 24ог марта у 19:45 часова огласиле прве сирене за опасност. Сада већ добро познат, заглушујући звук запарао је ваздух над Србијом. Наредних 78 ноћи и дана, на тло земље Србије НАТО авиони испалили су око 50.000 разних пројектила.

Те 1999. године 19 земаља Алијансе, без одобрења Савета безбедности Уједињених Нација, обрушило се, најпре на касарне и противваздушну одбрану Војске Југославије, а затим и на читаву земљу. Разорена је инфраструктура, привреда, школе, болнице, споменици културе, медијске куће…

„Пажња, пажња, ваздушна опасност. Искључите струју, затворите гас, отворите прозоре, спустите ролетне, померите завесе. Понесите припремљене ствари и лагано се спустите у своја склоништа.“

На данашњи дан, у ноћи између 2. и 3. априла 1999. године, крстареће ракете су погодиле зграде републичког и савезног МУП-а, а пожар се проширио на непосредну близину гинеколошко-акушерске клинике и психијатријске болнице „Др Лаза Лазаревић“. Мада су на мети највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару. Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање града Београда у 20. веку, после аустроугарског гранатирања 1914-1915, нацистичког бомбардовања 1941. и савезничког бомбардовања 1944. Акција коју су назвали ‘Милосрдни анђео’ изазвала је смрт више од 2.500 људи, међу којима је било и осамдесеторо деце. Оваквим поступањем

НАТО је прекршио међународно право својом интервенцијом, вођеном под плаштом „хуманитарне акције“ и почињена су многа кривична дела, но нажалост и дан данас нико није кривично гоњен нити је ико кривично одговарао за смрт недужних цивила. Неки од најзначајнијих циљева бомбардовања били су Авалски торањ, зграде Генералштаба и Министарства одбране, зграде републичког и савезног Министарства унутрашњих послова, пословни центар „Ушће“, зграда РТС-а и зграда Kинеске амбасаде.

НАТО бомбардовања не сећају се само они који тада још увек нису били рођени. Онима који јесу, сам помен „Милосрдног анђела“ изазива зебњу, поновно проживљавање сваког минута страха који се у ваздуху осећао, помешан с мирисом гарежи, дима и људском крвљу. Док су НАТО авиони уништавали све пред собом, народ се крио у подрумима, спас и скровиште налазивши и у мањим селима, за које се сматрало да нису видљива на мапи НАТО агресора.

Бомбардовање је обустављено 10. јуна, када је потписан споразум о повлачењу југословенске војске и полиције са Kосова и Метохије.

И данас Запад себи приписује улогу полицајца који се наводно брине о „хуманости“ и „реду“, док се Србија, тадашња Југославија, и даље приказује као агресор, што не одговара реалности и свакако остаје на нашим генерцијама да то исправимо. Историја још није исписана до краја, јер прави кривци још нису одговарали за своје злочине, и овим текстом желимо да укажемо поштовање и помен свим жртвама и недужним цивилима, за чију смрт још нико није одговарао.