Први српски устанак представља почетак српске револуције, која је по мишљењима историчара трајала до 1815. године, односно заједно са Другим српским устанком.

Овај устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Kарађорђем успели су да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања модерне Србије.

Постоје чак ставови по којима се револуција завршава турским хатишерифом из 1830, па чак и оних ставова који сежу до 1918. и краја Првог светског рата.

У сваком случају, сви историчари се слажу да је Први српски устанак предтсављао почетак српске борбе за ослобођење, односно рађање српске модерне државе у 19. веку. Kао такав он заузима веома посебно место у историји српског народа и државе, те се његов почетак данас обележава као Дан Државности Републике Србије, 15. фебруар.

Устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.

Први српски устав донет је у Крагујевцу 1835. Године,15. фебруара, а подељен је на 11 глава и 142 члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове и општине.

Познат је као Сретењски устав зато што је изгласан на скупштини која је започета на хришћански празник Сретење Господње, тада 14. фебруара.
Сретењски устав је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар,политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у раду на доношењу Хатишерифа у Цариграду.
Овим уставом су кнежева (Милошева) права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине. Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава , кнез Милош је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.
Три године после тога уведен је Турски устав (1838).
Тим највишим правним актом земље, првим у историји Србије, било је све регулисано, од државних симбола, преко места и улоге Државног савета до значаја Скупштине и самог кнеза у новом устројству земље.
Због историјског значаја за српски народ и државу, 15. фебруар је 10. јула 2001. године изабран за Дан државности Србије.