Појам и историјат Организације Уједињених нација

Организација Уједињених нацијасматра се јединоммеђународном организацијом са универзалним чланством, што значи да све међународно признате државе и поједини посматрачи попут Ватикана, Палестине учествују у њеном раду. Државе чланице ОУН сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског и одрживог развоја и социјалне једнакости. ОУН је основана 24. октобра 1945. године на оснивачкој Конференцији одржаној у Сан Франциску. Учешће на Конференцији узелaје 51 држава. Вреди истаћи да је међу њима била и Југославија, имајући у виду да статус државе оснивача има престижно значење.

Уједињене нације данас чине 193 државе чланице. Из свог седишта у Њујорку, земље чланице ОУН и њене специјализоване агенције управљају и одлучују о административним питањима на редовним састанцима који се одржавају сваке године. Поред седишта у Њујорку, ОУН има још три главне канцеларије – у Женеви, Најробију и Бечу. Канцеларија Уједињених нација у Женевије европскоседиште Уједињених нација. Налази се у згради Палате нација, изграђеној за потребе Друштва народаизмеђу 1929. и 1938. године у Женеви, Швајцарска.

Организација Уједињених нација је подељена на административна тела, као што су Генерална скупштина, Савет безбедности, Економски и социјални савет, Старатељски савет, Секретаријат и Међународни суд правде, као и тела која се баве управљањем свим осталим агенцијама ОУН, као што су УНЕСКО, Светска здравствена организација, УНИЦЕФ, УНДП, УНОДЦ, Светска трговинска организација, итд. На пример, Светска здравствена скупштина и Извршни одбор надгледају рад Светске здравствене организације. Најпознатија личност која је на челу Уједињених нација је генерални секретар, а на тој дужности се данас налази г. Антонио Гутереш, који је 2017. године заменио Бан Ки-Муна.

Да бисмо боље разумели механизме координације, односно процес доношења одлука у систему УН-а, треба се осврнути на разлоге настанка ове глобалне међународне организације. Уједињене нације су основане као наследница Друштва народа, које је настало као одговор на Први светски рат, али је касније поклекло у остварењу свог примарног циља – очувању мира.Као што је наведено у самој Повељи Уједињених нација, УН се оснивају са циљем да се будућа поколења спасу ужаса рата, да се очува мир и безбедност, поврати вера у основна људска права и равноправност и да се ради на социјалном напретку. Највећа предност коју Уједињене нације имају над Друштвом народа је способност да одржавају и испоруче оружане снаге својих чланица као миротворце у различите регионе где постоје оружани сукоби, у циљу спровођења услова мировних преговора и како би онемогућили даљи наставак борби. Ове снаге обезбеђују државе чланице Уједињених нација. Све мировне мисије Уједињених нација мора прво одобрити Савет безбедности. 

Како се доносе одлуке у Уједињеним нацијама?

Годишње заседање Генералне скупштине се отвара сваке године трећег уторка у септембру и траје годину дана. Рад Генералне скупштине се састоји од круга дебате, преговарања и лобирања, доношења одлука, спровођења одлука и извештавања. Симулације рада органа Уједињених нација на модел УН конференцијама се управо фокусирају на прве три фазе овог циклуса. 

Постоје три опште компоненте у процесу доношења одлука које су кључне и сваки учесник их мора разумети. У питању су дебата, преговарање и предузимање акција. Стога треба пружити јасан преглед ове три компоненте и истаћи њихове најважније аспекте.

Постављање дневног реда (агенде) Генералне скупштине

На почетку сваког новог заседања Генералне скупштине, пленарна скупштина и шест главних комитета разматрају додељене тачке дневног реда. Ставке на дневном реду представљају приоритетна питања која се постављају пред Уједињене нације. Главни циљ сваког заседања Генералне скупштине је да предузме мере за сваку ставку дневног реда која јој је стављена на разматрање. Узимајући у обзир сваку појединачну ставку дневног реда, Генерална скупштина прво расправља о тој тачки а затим се усваја једна или више резолуција о тој тачки.

Према члану 10. Повеље УН која дефинише функције и овлашћења Генералне скупштине: „Генерална скупштина може расправљати о било којим питањима уопште или о свим питањима из оквира ове Повеље или која се односе на овлашћења и функције било којег органа предвиђеног Повељом и, … може дати препоруке члановима Уједињених нација или Савету безбедности или и једнима и другима у вези са таквим питањима“. Другим речима, резолуције које је Генерална скупштина усвојила у тачкама дневног реда сматрају се препорукама и оне нису правно обавезујуће за државе чланице. Једине резолуције које имају потенцијалну правну обавезу су оне које усваја Савет безбедности. 

Зашто је консензус важан?

Државе чланице сматрају да је изузетно важно усвојити резолуцију која има најшири могући консензус међу чланицама. Зашто? Пре него што предузму радње на нацрту резолуције, државе чланице проводе сате разговарајући о свакој речи у резолуцији у нади да ће постићи договор о тексту. Када се постигне консензус о тексту, све државе чланице се слажу да усвоје нацрт резолуције без гласања. Доношење нацрта без гласања је најосновнија дефиниција онога што представља реч консензус. Ако се 192 државе чланице сагласе са текстом, али постоји само једна држава чланица која захтева гласање, онда консензус не постоји. 

Ако резолуција Генералног секретара није правно обавезујућа, најбољи начин да се охрабре све државе чланице да усвоје препоруке изражене у резолуцији је да се сви они договоре о истом тексту. Када се резолуција усвоји простом већином, биће мање вероватно да они који нису гласали за резолуцију о одређеној тачки дневног реда усвоје мере са дневног реда која су препоручене у резолуцији.

Када су Уједињене нације основане 1945. године, у саставу ОУН билaје само 51 држава чланица и резолуције су усвајане гласањем. Данас, пак, имамо 193 државе чланице и око 80% резолуција Генералне скупштине усвојено је консензусом, тј. без гласања. 

Када се резолуција усваја гласањем, потребно је имати просту већину која је сагласна са текстом резолуције. Не морате да бринете и покушавате да схватите перспективе мањине која није сагласна. Када се резолуција усваја консензусом, мора се водити рачуна о становишту свих учесника и потребно је укључити се у преговоре који често резултирају компромисима тако да се узимају у обзир различита гледишта. Овај процес је инклузиван. 

Постизање најширег споразума, тј. консензуса је данас од виталније важности него икад, имајући у виду драматичан пораст броја држава чланица током година. Пошто су резолуције Генералне скупштине препоруке и заправо нису правно обавезујуће за државе чланице, постизањем консензуса еволуирало се до начина да се осигура најшире спровођење одлука Генералне скупштине. 

На модел УН симулацијама, делегати најчешће не размишљају о имплементацији резолуција и стога већином нису свесни вредности постизања консензуса о гласању. Већина резолуција на модел УН конференцијама се усвоји гласањем. Овај начин рада не одражава промене које су се догодиле у УН-у током деценија.

Као највећа међународна платформа за доношење одлука на светском нивоу, природно је да се ОУН мења. Не можете заиста разумети ОУН као организацију без разумевања процеса одлучивања који је еволуирао од 1945. године. Међутим, важно је напоменути да постизање консензуса није исто што и једногласно одлучивање. Консензус не значи да су се све државе чланице сагласиле око сваке речи или чак сваког од ставова у нацрту резолуције. Државе чланице могу бити сагласне да усвоје нацрт резолуције без гласања, али ипак имају резерву за одређене делове резолуције. Једина важна ствар је да у резолуцији не постоји ништа што је толико противно ставовима и политици било које државе чланице пре него што се гласа. Када државе чланице имају резерву по питању одређених елемената нацрта резолуције о којој су се сагласили да буде усвојена консензусом, државе које нису спонзори резолуције имају прилику да објасне свој став или пре него што се предузму одговарајуће мере или након што се предузму те мере утврђене резолуцијом.

Доношење одлука у Савету безбедности

Правно обавезујућа природа резолуција Савета безбедности често је предмет изигравања међународног права. Ипак, Међународно јавно право дефинише као правно обавезујуће оне резолуције које су усвојене у складу са чланом VII Повеље УН (акције у складу са мировним споразумима, кршењем мира, и актима агресије). Савет је такође овлашћен да доноси резолуције према члану VIПовеље УН који се односи на решавање сукоба мирним путем и оне се не сматрају правно обавезујућим. Међународни суд правде је у случају Намибија предложио да и друге резолуције осим оних донетих према члану VIтакође могу бити обавезујуће, чему су се неке државе чланице успротивиле. Изван је сваке сумње да су резолуције настале према другим члановима Повеље које се баве међународном управом организације (као што је пријем нове државе чланице) правно обавезујуће, где Повеља даје овлашћење Савету безбедности за њихово доношење.

Одлука Савета безбедности доноси се на основу права одлучивања у складу са чланом 24. Повеље Уједињених нација: „У циљу обезбеђења брзе и ефикасне акције Уједињених нација, њихови чланови повeравају Савету безбедности првенствено одговорност за одржавање међународног мира и безбедности и сагласни су да Савет безбедности делује у њихово име при извршавању својих дужности на основу ове одговорности“. Оперативна снага ове надлежности потврђена је у члану 25. Повеље Уједињених нација, који потврђује да су „чланице Уједињених нација сагласне да прихвате и изврше одлуке Савета безбедности у складу с овом Повељом“. Представници чланица Савета безбедности морају увек бити присутни у седишту УНу Њујорку како би се састанци могли одржати било када у случају хитности.

Одлука Савета безбедности Уједињених нација је једнострани акт Уједињених нација. Савет није посебан субјект међународног права, већ Уједињене нације као међународна организација преко својих органа извршавају задатке на остваривању циљева због којих су основане. Одлука Савета безбедности је израз самосталне воље јер представља резултат процеса одлучивања чланова Савета безбедности према правилима организације. Састав Савета чини 15 држава чланица Уједињених нација: пет сталних чланица (Народна Република Кина, Република Француска, Руска Федерација, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и Сједињене Америчке Државе) и десет несталних које бира Генерална скупштина и које се ротирају на период од две године (тренутно су то Боливија, Обала Слоноваче, Екваторијална Гвинеја, Етиопија, Казахстан, Кувајт, Холандија, Перу, Пољска и Шведска).

Одлука представља коначан резултат процеса рада Савета који се одвија према правилима израженим у Повељи УН и организационим актима Савета. Одлуке у петнаесточланом Савету безбедности о свим значајним питањима, нпр. одлука о спровођењу директних мера везаних за решавање сукоба, захтева потврдан глас девет чланица. Негативан глас — вето — од стране сталне чланице спречава усвајање предлога, чак и ако има потребан број потврдних гласова. Уздржаност се не сматра ветом. Од оснивања Савета безбедности, Кина (РК/НРК) је 5 пута користила вето; Француска 18; Русија/СССР 122; Уједињено Краљевство 32; и Сједињене Државе 80 пута. Већина вето гласова СССР-а је приложена у првих десет година постојања Савета, а број вета од 1984. године је: Кина – 2; Француска – 3; Русија – 4; Уједињено Краљевство – 10; и Сједињене Америчке Државе – 42.

На крају, ко све учествује у доношењу одлука у УН-у?

Док су само владе држава чланица овлашћене да доносе одлуке у Уједињеним нацијама у облику резолуција, уговора, акционих планова и слично, процес самог одлучивања се све више отвара за низ недржавних актера, укључујући и невладине организације, приватни сектор, синдикате, фондације, тинк тенкове, локалне власти и академске истраживаче. Ово је било посебно изражено током серије светских конференција и самита 1990-их година када су цивилно друштво и друге групе постале виђене као извори знања који могу ширити значај донетих одлука и бити од велике помоћи у подстицању њиховог спровођења.

Реформа Савета безбедности Уједињених нација

У последње време се све чешће говори о неопходности реформе Савета безбедности. Сведоци смо тихе еволуције највеће универзалне организације а она је као једина таква у свету и даље од изузетног значаја. Од оснивања Уједињених нација пре скоро 73 године, ситуација у свету се значајно изменила. Бивши генерални секретар УН Кофи Ананзатражио је током свог мандата од тима саветника да сачине препоруке о реформи УН-а до краја 2004. године. Још тада је предложено да се повећа број сталних чланица. Француска и Уједињено Краљевство су ово подржале, али двотрећинска већина Генералне скупштине УНније дала сагласност.

Државе које су најгласније у захтевима за стално чланство у СБ УН су Немачка, Јапан, Бразил и Индија. Јапан и Немачка се налазе на другом и трећем месту по финансирању буџета ОУН, док Бразил и Индија имају највећи број припадника војних трупа у мировним мисијама ОУН. Такође се доста говори о заступљености по континентима, броју становника, економији и површини држава. У циљу побољшања функционисања ОУН и остваривања њених примарних циљева, одређене промене су нужне. До каквог ће преображаја у међународној заједници у будућности доћи и како ће се то одразити на Организацију Уједињених нација и њена тела, остаје да видимо.

Извори:

  1. Међународно јавно право, Миленко Крећа, Правни факултет Универзитета у Београду, 8. издање, 2016.
  2. http://www.un.org/en/sections/about-un/overview/index.html
  3. https://www.unog.ch/80256EDD006AC19C/(httpHomepages)/A0E7320F5D56F5B080256F0400403B62?OpenDocument
  4. http://www.un.org/en/ga/
  5. http://www.un.org/en/member-states/
  6. http://www.un.org/en/sc/
  7. http://www.un.org/en/sc/members/
  8. https://www.un.org/ecosoc/en/
  9. http://www.un.org/en/sections/about-un/trusteeship-council/
  10. http://www.icj-cij.org/en
  11. http://www.un.org/en/sections/about-un/secretariat/
  12. https://peacekeeping.un.org/en/service-and-sacrifice
  13. http://www.un.org/sg/
  14. https://www.unog.ch/80256EDD006AC19C/(httpPages)/17C8E6BCE10E3F4F80256EF30037D733?OpenDocument
  15. http://www.tuzilastvorz.org.rs/upload/Regulation/Document__ci/2016-05/povelja_un_cir.pdf
  16. http://www.un.org/en/charter-united-nations/
  17. http://www.un.org/en/sc/meetings/voting.shtml
  18. https://www.britishcouncil.org/voices-magazine/how-united-nations-decision
  19. https://www.unngls.org/pdfs/DMUN_Book_PAO_WEB.pdf
  20. http://centerforunreform.org/sites/default/files/Special%20Paper%20No.%204_1.pdf
  21. http://www.un.org/en/strengtheningtheun/
  22. http://www.securitycouncilreport.org/research-reports/lookup-c-glKWLeMTIsG-b-4202671.php?print=true
  23. Слика: https://www.flickr.com/photos/unwomen/37260776994

 

  Аутор: Милена Николић